Moje bitisanje na Ovom šašavom i raštimanom a podjednako lepom i izazovnom ostrvu se lagano privodi kraju – pa je najbolje da se odjavim uz pesmu.

Svaka Cigana – mala svog Šabana ima.

Kakvu zatekao,

takvu ostavio.

Mene čeka neki put…

mp3:
Svako selo…

Vraćam se.
Gde?
Ne znam.
U bunar?
Ne.
Septičku jamu?
Ne.
Stiće me.
Nadam se,
uspravnog.

Srbi i Vize. Ljubav začeta ranih devedesetih, datirana početkom manifestnog Srpskog ludila, traje i dalje. Elem, ista mi je istekla prošlog Novembra. U prvo vreme sam razmišljao da domoroci treba da su počastvovani što sam uopšte došao; uživam, ne zlostavljam i ostavljam novac, a ne da razmišljam o produžecima, administraciji, malim šalterskim Hitlerima. Dosta mi je tog šljama i ljudske mizerije u Stradiji. Ipak, nakon isteka turističke, na nagovor Malog Bude, valjda da vidi da je moguće legalno i da zbog toga ne moraš biti ošišan kao ovca, produžavam je na sledeća dva meseca. Nakon toga sam trebao, po slovu zakona, da radim produženje na tri meseca, platim 80 eura, pa da odletim sa ostrva, isteklo šest meseci, onda ponovo i slične nebuloze… Normalno, sam prestao da razmišljam o glupostima.

Pre dve – tri nedelje Nikolajevići upoznaše Bendžamina koji je krenuo na put oko sveta, slupali mu brod u Galle luci, nesretnik čeka popravku i povoljne vetrove, kome je u međuvremenu istekla viza i koji je to rešio „trange – frange“ sa jednim lučkim službenikom. Tu mi pade na pamet ideja. Da ne pravim performans na aerodromu, da se rešim Ciganijade. U nekom od druženja dobijam službeni broj telefona.
Zovem. Predstavim se, pozovem se na osobu koja mi je dala broj telefona, imam problem u vezi vize, da li možemo da se vidimo. “Ko, šta, ko, koga tražite, ko ste, ko, predstavite se… “Prekinem vezu. Razmišljam kakav sam to broj dobio? Zvoni mi telefon. U startu dobijam pitanje: “Ko ste, odakle vam broj telefona? “Dasa sad zove sa privatnog. Ponovo mu objasnim sve. Dogovorimo se da se nađemo na bus stanici pored službenog ulaza u luku.

Pojavljuje se. Brčići „gejblovski“, sveže ofarban, podšišan, izbrijan, sat, kaiš – slika i prilika Lankanskog pristojnog muškarca. Da pređemo na drugu stranu ulice. Komentariše na prilično dobrom Engleskom kako je saobraćaj čudo. Konačno. Nekoliko puta me pita isto. Odgovaram. Kao isleđivanje – samo što je On u panici. Sve vreme se osvrće, gleda. Da nije nameštaljka. Čak je drug „slučajno“ na motoru naišao – čeka ga. Objašnjavam da su mi potrebna dva pečata, da sam isplovio sedmog Novembra prošle godine i da sam uplovio sve jedno koji dan Ove – može današnji. Mudro me gleda. “Zašto?“. Pojašnjavam da mi je tad viza istekla, da sam išao okolo i nisam razmišljao o papirologiji i da sad definitivno odlazim i neću cirkus Njima i meni na aerodromu, da je bolje nešto da strpa u džep i da se svi rastanemo u sreći i zadovoljstvu. Kreće cenjkanje. Prvo traži sto eura, kažem da za osamdeset mogu da platim penal, dobijem još mesec dana besplatno, i sve legalno da odradim u Kolombu. Dobro. Koliko nudim. “5000 Rupija (35 eura)“. Malo je za dva pečata. Osam, dvanaest. Deset hiljada Rupija. Vidimo se u Nedelju, preko u onoj čajdžinici, u deset.

Subota. Zove me. Kažem da je sve u redu i da se vidimo sutra. Nedelja. Eto mene mamurnog i nadrndanog što, o’majko razmaženosti, moram tako rano da ustajem. Pojavlju je se i Mr.Brčić sve sa poslovnom plastikaner tašnom. Sedamo u čajdžinicu, trtlja bez prestanka, čim sam skinuo naočari naručuje čaj, proveravamo priču, dajem mu pasoš. Da se vidimo u tri popodne. Lepše bi bilo da se sad sve to završi. Ne može. Zvaće me čim bude gotovo. Šta ću, nazad na spavanje. Dok se vozim busom razmišljam da sam sad ostao bez pasoša. Tešim se da ovaj nikome nije potreban. Stvarno. Budi me oko pola dva. Da li mogu da dođem na isto mesto u dva – mogu. Sretnemo se. Nemaju čaj, pijem neku glupost on gusti sokić, hoće i cigaretu. Vraća mi pasoš. Pogledam. Odrađeno. Dajem mu 5000 rupija.

Dan sunčan i vetrovit, okean rastalasan – spreman da podivlja, predvečerje pljuskovito, noć teška, sparna, izgarajuća. Insekti na ivici živaca.