Naboli me ko’ Zelenka, s pesmom, Danci. Veče čedno. Nedeljno. Ja kao seoska mlada. Finiram se. Posle pročitane knjige – na pivce. Jedno. Sedim, pijuckam, kad pesma: “Them bomb Serbia“. Odakle ovo? Reggae, sve na mestu, ne prave se Srbi rastafarijancima. Pogledam. Dve Engleske snajke - trtljaju ko ih je danas pogledao na plaži. Nisu one. Par. Taman su im doneli Arrack. Pitam konobara odakle mu ova muzika, kaže – Oni.

Galerija likova se otvara. Neverovatno je to kako izranjaju lica, fizionomije, karakteri, govor tela, mimika, poznati ljudi, arhetipi, gde god hoćeš da ih primetiš.

Upoznajemo se. On sasušen, ubrzan, zapaljen. Ona, starija, sa materinskim kukovima, nasmejana. Žive u Indiji, skoknuli na odmor. Ona IT muku muči i pokušava da balansira kome i koliko je ljudi potrebno. On razmišlja. I voli. Živ razgovor. Odmah se dogovaramo kako da dobijem pesmu, po tom sve ostalo… Na vrh jezika mi je da im kažem da imaju blizance u „Stradiji“. Suzdržavam se da ne bih bio nepristojan. Umanjio nečiji osećaj posebnosti.

Na današnji dan, pre četri godine, 26. decembra, prepodne, između 9 i 10h – 9 i 25h, Sri Lanku je udario, zadesio, Cunami (Tzunami).

Nakon zemljotresa koji se desio u blizini zapadne obale Sumatre, talas je krenuo i nakon 1600 kilometara od epicentra udario, prvo, o istočnu obalu Sri lanke. Kasnije se udar proširio na jug i jugo – zapad ostrva. Na nekim mestima je bujica ulazila i do 5km u kopno. Zvanično je poginulo oko 40.000 ljudi, dva i po miliona raseljeno, mada se ni dan danas ne zna tačan broj. Neki tvrde da je u pitanju između 70.000 i 100 000 ljudi. Ispred ureda za nestala i izgubljena lica, u Kolombu, i dalje su redovi, ljudi i dalje traže svoje bližnje.

Jedan od razloga što nije utvrđen broj poginulih je i taj da su masovno sahranjivani u zajedničke grobnice, što je bilo jedino moguće, da bi se izbegla masovna epidemija kolere, žutice… U neslavne rekorde spada i taj da se ovde dogodila najtagičnija železnička nesreća u istoriji. Voz sa 1700 putnika je bio „počišćen“ sa pruge prilikom udara talasa. Dosta ljudi je iziginulo kad su krenuli da vide šta je to Cunami. Voda se naglo povukla, ostavljajući ribe na suvom, tako da je krenulo masovno oduševljenje i skupljanje ribe da bi ih ne dugo za tim poklopio talas. Dosta ljudi je strdalo naknadno od struje. Pokidani kablovi, vodovi, instalacije, sve to potopljeno u vodu – smrtonosna kombinacija. Da li spominjati da sistemi za rano upozoravanje nisu postojali? Da li spominjati da nikakva edukacija nije postojala o manifestacijama nadolazećeg Cunamija. Bilo ih je kroz istoriju. Nema ni jedne porodice u priobalju koja nije izgubila nekog svog. Jedan lokalac mi reče – mora da smo nešto veliko zgrešili. Priroda daje i uzima slatko.

Parara, Paraera, Paraeira, Karneval, Procesija, Litija - kako ko to naziva ili izgovara. Dešava se svakog meseca na Poya Day, u manjoj meri, više kao nešto vezano za selo, naseobinu. Povorka uz zurle i talmbase, ne izbežne petarde, vatromet, kostimirani, maskirani, sa sve ogromnim suncobranom, okićen lampionima, koji bi tebao da predstavi drvo pod kojim je Buda sedeo i doživeo prosvetljenje..

No, 25.12 - tog, na prvi dan Božića, stvar je malo drugačija. Tad se, tradicionalno, dešava Karneval. Ostalo iz kolonijalnih vremena, kao državni praznik. Englezi da vide šta imaju pod sobom. Svakako je ne radni dan. Ventil. Ponosno se kinđure i pokazuju šta imaju, umeju i znaju. Urođenici. Dan danas isto.

Saobraćajni kolaps. Zakrčeni prilazi Galle – u. Kolone kilometarske. Traka ka ulazu u grad začepljena. Suprotna prazna. Logika, tradicionalno, se ne koristi, tako da je sve prepušteno improvizaciji i nedostatku uma. Saobraćajna policija pravi još veću zbrku, jer ni sami u stvari ne znaju šta da rade - osim da nose uniforme. Naizmenično propuštati vozila, napraviti otvor. Komplikovano. Nije bitno. Ne radi se. Slavi se.

hpim04131>>>MALI VIDEO

Opšta zbrka. Slonovi nervozni. Bivoli pišaju od muke. Sa sklepanih bina „konferansijei“ objašnjavaju Ko je Ko i šta bi trebalo da predstavlja. Ljudi plešu. Opšta rumba. Svaku kostimiranu ekipu prati orkestar perkusionista - tu i tamo presečeni sa duvačima. Svako svira svoje i sve se spaja u nešto zaglušujuće i hipnotišuće. Ovi na Arrack –u i još koje čemu su već svakako van sebe. Sa video bimova se prikazuje događanje u centru. Junaci u ekstazi razbijaju kokosove orahe o glavu. Mašala. Veličine i težine đuleta. Sve se to na momente, u mudroj režiji, preklapa sa snimcim Predsednika, od ko zna kad, kako se rukuje i pozdravlja sa „svojim“ narodom. Mitsko biće, kao ukazanje, nešto pred čim se ničice pada…

Živci mi se tanje. Okrećem se. Peške, par kilometara, do Unawatune, u mir i tišinu.

Krenem. Gledaju me. Dobro. Gledaju me - ne u oči, već u telo. Zaustavljaju. Traže da se okrenem. Lokalci. Tad mi postaje jasno. Obukao sam majicu koju, ko zna zašto, nisam nosio duže vreme. Dvostrana poruka na njoj. Znam, obraćaju pažnju na svaku sitnicu i detalj. Zaboravi se čovek…

Pre nego što sam kretao na ovo šašavo ostrvo zadesim se, sa Batesovim Detetom, u klubu pecaroša. Neka NGO varijanta, sve u svemu, svako veče neko polupavanje u dobro poznatom prostoru. Tu se nađe Lazendić; stripadžija, anarhista, biciklista, turbo-aktivista, šta sve ne, radioničar. Uči neke Cice kako da se štampa na tkaninu. Pitam ga da li bi meni odštampao. Hoće. Skinem majicu. U međuvremenu plašim okolo Snajke, koje pustuju vunu, pivskim stomakom. Uradi. Zahvalim se. Poruka je prosleđena…